Vuci svoje ralo po kostima mrtvih

Mala planinska naseobina postaje mesto na kojem se nižu zločin za zločinom. Janjina Dušejko, nekad graditeljka mostova, sada čuvarka okolnih kuća, izučavalac astrologije, njen ćutljivi i pedantni sused Matoga, bivši učenik Dizjo, pasionirani prevodilac Blejkove poezije, Dobra Vest, prodavačica u radnji polovne garderobe koja sanjari o studijama – predstavnici su dobrovoljnih izgnanika od sveta otuđenog od prirode. Nasuprot njima stoje reprezentanti vlasti, društvo koncipirano na katoličkoj kulturi, ljudi naznačeni navikom percepcijske lenjosti, komforom odsustva razmišljanja. U takvom pejzažu lovačke čeke promeću se u kule osmatračnice koncentracionih logora, a meso ubijenih životinja sugestivno prerasta u apokaliptičnu sliku kiše krvi, i Janjina Dušejko postavlja jednostavno, duboko pitanje: zašto živimo u svetu u kom je zlo tako opšteprisutno i prirodno, i zašto ne možemo da nađemo argumente za to zbog čega ne treba ubijati da bismo jeli? Ovaj filozofsko-ekološki manifest i ujedno moralni triler čita se u jedom dahu, drži u napetosti, i na osebujan način prerasta u protest protiv zvanične naracije prema kojoj smo divlja vrsta kojoj je u genima to da ubijanjem dokazuje svoju nadmoć. (Milica Markić)