Zapisi iz mrtvog doma

„I koliko je tu mladosti uzalud sahranjeno, među tim zidovima, koliko je tu velikih snaga uzalud propalo! Treba sve reći: ljudi u tamnici bili su neobični ljudi. Možda su to baš najdarovitiji, najjači ljudi u celom našem narodu. Ali uzalud su propale te silne snage, nestale su neprirodno, nepravedno, nepovratno. . . “

„. . .O obali Irtiša govorim tako često, jer se jedino odatle video svet Božji, čista, jasna daljina, slobodna nenaseljena stepa, koja je, onako prazna i pusta, neobično uticala na mene. Samo na obali mogao si leđima da se okreneš prema tvrđavi i ne gledaš je. . . Na obali je čovek mogao na sve da zaboravi: gledaš neizmerno i pusto prostranstvo kao što zatvorenik kroz prozor svoje tamnice gleda u slobodu. Sve sam voleo na toj obali: i sjajno vrelo sunce na bezdanom plavom nebu, i pesmu Kirgiza iz daljine, sa njihove obale. Dugo tako gledaš, i jedva najzad uočiš neku bednu čađavu jurtu nekog bajguša, vidiš i dim iz nje, i Kirgiskinju koja se nešto mota oko svoja dva ovna. Sve je jadno, oskudno, divlje, ali slobodno. Ugledaš neku pticu u plavom i providnom vazduhu, i dugo, uporno pratiš njen let: eno, sad je plašljivo zalepršala nad vodom, eno, nestaje u plavetnilu, eno je opet, jedva se vidi, kao neka treperava tačka. . . Pa čak i ubogi kržljavi cvetić, koji sam u rano proleće otkrio u pukotini kamenite obale, i na njemu se moja pažnja nekako bolećivo zadržala. Cele te prve godine na robiji tuga me je neizdrživo mučila i zagorčavala mi dane. . . “

„Okovi su pali. Podigao sam ih. . . Hteo sam da ih zadržim u ruci, da ih poslednji put pogledam. Kao da se čudim što su do maločas bili na mojim nogama. – Pa zbogom! Zbogom! – govorili su zatvorenici odsečnim, oporim, ali ipak zbog nečeg zadovoljnim glasom. Da, zbogom! Sloboda, novi život, vaskrsenje iz mrtvih! Čudesnog li trenutka!. . . “

Fjodor Mihajlovič DostoJevski (1821 – 1881) jedan je od najvećih ruskih pisaca i vizionara, neizmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosti. Hamsun, Kafka, Selin, Fante, Bukovski, Bora Stanković, Tomas Bernhard, samo su neki od pisaca kojima je Dostojevski bio uzor.
U proleće 1849. godine, Dostojevski je zbog saradnje sa kružokom Petraševskog uhapšen i osuđen na smrt, da bi pred samo pogubljenje bio pomilovan i prognan. Nakon izlaska sa robije, Dostojevski je morao da provede još punih šest godina u progonstvu, i tek krajem 1859. godine vratio se u Petrograd, gde je napisao Zapise iz mrtvog doma, priču o svom boravku u tamnici.