Zašto razmišljanje rastužuje

Misaoni činovi su beznadežno rasipnički, individualni, ali retko originalni, neuračunljivi, ali i sputani u granicima jezika. Misao je sveprisutna – možemo na trenutak prestati da dišemo, kaže Džordž Stajner, ali ne i da mislimo. Svi misle, kako onaj ko osmišljava složene geometrijske teoreme, tako i onaj ko ne ume da osmisli postavljanje pravouganih kocki na trgu nekog grada. Ali šta je sa onom mišlju koju smatramo najkvalitetnijom, kuda nas ona vodi? Obično nikuda, kaže Stajner. „Jedna nepodnošljiva činjenica i dalje ostaje: ma koliki bio ugled misli, njena koncentracija, sposobnost preskakanja preko provalije nepoznatog, ma koliki bio njen talenat za saopštavanje i simboličko predstavljanje, misao se ne približava razumevanju svojih primarnih predmeta. Mi nismo ni centimetar bliži proverljivom rešenju zagonetke naše egzistencije, njene prirode ili cilja, ako oni uopšte postoje, u ovom verovatno mnogostrukom univerzumu, mi nismo bliži odgovoru na pitanje da li je smrt konačna ili ne, da li Bog postoji ili ne, nego što su to bili Parmenid ili Platon. Možda smo čak i dalje od njih.“

„Zašto razmišljanje rastužuje“, esej Džordža Stajnera, profesora komparativne književnosti na Oksfordu, govori o sjaju i bedi misli u deset kratkih poglavlja, ili „deset mogućih razloga za tugu“. Polazeći od Šelingove misli da svaku misao prožima tuga, Stajner razmišlja o razmišljanju tako što u svoje misli, pored tradicionalnih humanističkih znanja, uključuje i nova saznanja iz kosmologije i neurobiologije, i baca oporu svetlost na ono što svi mi neprestano radimo – mislimo.

„Telesne funkcije i mišljenje su zajedničko svojstvo pripadnika vrste koja sebe arogantno definiše kao homo sapiens. Strogo uzev, svako ljudsko biće – muškarac, žena, dete – jeste mislilac. To važi kako za nekog kretena tako i za Njutna, kako za nemuštog morona tako i za Platona. Začetničke, inventivne misli, misli koje poboljšavaju život, mogu se pojaviti uvek i na svakom mestu, mogu pasti na pamet neobrazovanim, tupavim pa čak i mentalno hendikepiranim osobama. Ove misli se gube zato što nisu artikulisane ili na njih nisu obratili pažnju čak ni oni koji su ih mislili. Naše misli su kao majušne spore koje se razmnožavaju – spolja i iznutra – u milionskom broju. Samo maleni deo preživljava i donosi plod. … Kulturu, „opšte stremljenje“ ka duhovnoj pismenosti, možemo definisati stepenom do kog se prvorazredno mišljenje raširilo i utelotvorilo u opštim vrednostima i praksama, ili pak nije. Da li su kreativne misli prihvaćene u školama i doživele opštedruštveno priznanje? Da li su doprele do unutrašnjeg uha, čak i kada je proces slušanja često tvrdoglavo spor i opterećen vulgarizacijom. Da li se autentično mišljenje i njegovo receptivno vrednovanje ometa, čak sprečava putem političkog, dogmatskog i ideološkog poricanja koje ne misli?“

Džordž Stajner