Zavijanje za oligarhom

Postmodernistički ludička i eruditna, zasnovana na višeslojnoj intertekstualnosti u kojoj povlašćeno mesto zauzimaju japanska haiku poezija, važna za razumevanje opisa prirode (pre svega jezera, planina i oblaka) u ciklusu Ostrvo bez jezera: simpozijum oblaka, ali i Ezra Paund, bitan kako na planu metapoetike tako i ljubavne tematike, stila i umetničkog postupka, knjiga Zavijanje za oligarhom Vladimira Kopicla promišljeno je komponovana (put)opisna predstava spoljašnjih i unutrašnjih previranja aktuelnog istorijskog i individualnog trenutka. Nastavljajući brižljivo uređivanje vlastitog poetičkog sistema, čiji su ključni činioci jezik, umetničko stvaralaštvo, telo i seksualnost, a oprobana i efektna sredstva ironija i igra rečima, Vladimir Kopicl ostvario je zrelo i palimpsestno delo, koje pruža prodorne uvide u položaj umetnika i umetnosti, status metatekst(ov)a, te simboličku vrednost aMIna i njegovih jasnih senzualno-čulnih konotacija. I dok zveri i čitaoci polako napuštaju finalni ne(s)karani polupogovor, zapitaćemo se, sa pesnikom „Šta ostaje?“ Istovremeno, Paund–Kopiclovim stihom odgovorićemo kako (pre)ostaje samo ono što stvarno volimo, dok je sve drugo šljaka. Ovaj svet, kako pokazuju Teiđi Furuhaši i Zavijanje za oligarhom, ipak nije tako dosadan. Znamo, zato ga neprekidno, uvek iznova, vešto citiramo.

Milica Ćuković

Vladimir Kopicl rođen je 1949. godine. Završio je studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio je knjige poezije: Aer (1978), Parafraze puta (1980), Gladni lavovi (1985), Vapaji & konstrukcije (1986), Pitanje poze (1992), Prikaze (nove i izabrane kratke pesme, 1995), Klisurine (2002), Pesme smrti i razonode (izabrane i nove pesme, 2002), Smernice (2006), Promašaji (2008), Sovin izbor (nove i izabrane pesme, 2008), 27 pesama: tenkovi & lune (2011), Nesvršeno (dvojezično makedonsko-srpsko izdanje, 2011), Tufne (izabrane pesme, 2013), H&Q (2013), Format zveri (2015) i Udaljeni bubnjevi (2020); knjige eseja: Mehanički patak, digitalna patka (2003), Prizori iz nevidljivog (2006), Umetnost i propast (2018); romane: Purpurna dekada (2020), Španska čizma (2021) i Paklena putarina (2022). Priredio je i preveo više zbornika i antologija: Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti (1972, s Anom Raković), Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju (1983, s Vladislavom Bajcem), Novi pesnički poredak – antologija novije američke poezije (2001, sa Dubravkom Đurić), Vrata panike – telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije (2005), Milenijumski citati (2005), Tehnoskepticizam (2007) itd. Dobio je Brankovu nagradu za prvu knjigu pesama (1979), Sterijinu nagradu za pozorišnu kritiku (1989), Nagradu DKV za knjigu godine (2003), Nagradu „Stevan Pešić” (2003), Nagradu ISTOK–ZAPAD (2006), Disovu nagradu za pesnički opus (2008), Nagradu „Desanka Maksimović” za pesničko delo i doprinos razvoju srpske poezije (2012) i Nagradu „Ramonda serbika” za celokupno delo i značajan doprinos književnosti i kulturi (2017). Prevođen, zastupljen, biran, postavljan itd. Živi u Novom Sadu.