Zenova savest

Za razliku od drugih bolesti, život je uvek smrtonosan.

Slavljena kao ključno delo modernizma, zajedno sa Džojsovim Uliksom i Kafkinim Procesom, Zenova savest vodi nas duboko u jedan neobično hiperaktivan i beskrajno samoobmanjujući um. Reč je o umu Zena Kozinija, koga upoznajemo kao protagonistu u „autobiografiji“, napisanoj na zahtev psihoanalitičara kome se obratio zbog dugogodišnje borbe sa zavisnošću od pušenja. Psihoanalitičar je, kako nam sam saopštava odmah na početku u „Predgovoru“, objavio pacijentovu ispovest da bi ga osramotio i osvetio se za njegovo potonje odustajanje od analize.

Tako saznajemo da se Zenova loša navika ne pokazuje toliko kao fizička zavisnost, već kao istančana psihološka igra sa samim sobom: najveća primamljivost kod pušenja za njega jeste nalet optimizma i radost koju oseća svaki put kad odluči da popuši „poslednju cigaru“. Fascinacija donošenjem odluke o prestanku pušenja razlog je njegovog pušenja.

U Zenovom životu postoje ljubavni trouglovi, ljubomora i žeđ za osvetom, ali sve se odvija u licemerno uglađenim okvirima građanskog morala i lepog vaspitanja, a uz potiskivanje koje često dostiže apsurdne, crnohumorne razmere. Tako će se oženiti neprivlačnom Avgustom, ali se na to odlučuje samo zato što su ga iste noći odbile obe njene sestre. A najbolje u svemu je: biće srećan s Avgustom! I to pre svega zahvaljujući svojoj ljubavnici…

Etore Šmic (1861–1928) rođen je i odrastao u Austrougarskoj u porodici mešovitog jevrejsko-nemačko-italijanskog porekla. Pseudonim koji je odabrao, Italo Zvevo (Italski Švaba), imenuje tu podvojenost, nestabilnu poziciju na samoj granici jezika i kultura. Svoju mladost Šmic je proveo studirajući tehničko-komercijalne predmete i pohađajući škole i u Nemačkoj i u Trstu. Godine 1880. zapošljava se u tršćanskoj filijali bečke banke, ali posao u kancelariji ga nije mnogo uzbuđivao, pa nastavlja da neguje svoju strast prema književnosti. Godine 1892. objavljuje Jedan život, ali roman nije postigao očekivani uspeh. Godine 1896. ženi se rođakom Livijom Venecijani i piše misli zaljubljenog u Dnevniku za verenicu. Ni njegov drugi roman Senilnost (1898) nije doživeo gotovo nikakvu recepciju i Zvevo je, razočaran, zaćutao sve do i sudbonosnog susreta sa svojim učiteljem engleskog jezika Džejmsom Džojsom, koji ga je podstakao da se vrati pisanju. Rezultat tog obnovljenog truda bio je roman Zenova savest, objavljen 1923.