Znaci jezika

GOBLEN

Iza reke i kamenja čestar tornjeva i kontrafora –

Spora munja vekova ushićenja,

Ta tkanina: zver, dama, leje belih ljiljana,

Dubina ogledala, oval heraldičke livade.

Ona će povratiti razum, umiriti bol zrna

Mlevenog žalom koji ne zna za žrvanj,

Smiriće se kad spečene usne ponovo šapnu „Ne mogu“,

Kada se kapi krvi usire na šiljcima ograde.

Video si mnogo. Prihvati i vrt, i trnje.

Platićeš koliko treba – da bi dnevna svetlost

Kazala sumraku, da će nova zora proterati

Noć; da postoji hiljadu muka, a muzika samo – jedna.

Tomas Venclova (1937.), i kao pesnik i kao eseista, intelektualno je rafiniran, moralno jednoznačan i vatreno angažovan, posebno po pitanjima demokratije, nacionalizma, totalitarizma, nacionalnog identiteta, Srednje Evrope, grčko-rimskog nasleđa evropske kulture, multikulturalnosti, multietničnosti i sl. […] Njegova poezija je u biti trojezična. U šali Venclova kaže da mu je litvanski – majka, ruski – žena, a poljski – ljubavnica, a Amerika zemlja u kojoj se najbolje oseća. […] Spada u „pesnike koji žive putujući i učeći“, uspostavljajući veze sa drugim kontinentima i kulturama. Iskustva stečena na tim stvarnim i zamišljenim putovanjima nalazimo u njegovoj poeziji koja je istovremeno i pokušaj interpretacije kulture sveta, odnosno neka vrsta palimpsesta. Najbolje se snalazi u ulozi koju je izabrao u ranoj mladosti, tj. u ulozi „čoveka gladnog stvarnosti“, „pesnika argonauta“, jer, po njemu: „Biti pesnik znači neumornu potragu za zaboravljenim pra-snom koji ispunjava naš univerzum.“

Biserka Rajčić