Zov vedrih vidika

Dragocenosti Mihala Miše Ramača ispisane prošlih decenija, rasuste po novinama i knjigama i zabeležene u radijskim i televizijskim emisijama,okupile su se u jednoj knjizi. Ovaj vremeplov najbolje dokazuje nesavršenost izreke da novinski tekstovi žive samo kratko: “Često se kaže da su kao beo vodeni cvet: rascvetaju se i uvenu u jednom danu – naročito ako su pisani u crnom raspoloženju.” Predrag Milojević, prvosveštenik novinarske reči na našim prostorima tome je dodao: „Ponekad ostane miris davnog uvelog cveta i osveži pamćenje. Ponovo zaliven nije sasvim izgubio negdašnji miris. Za istoričara se kaže da piše dokumentovano o događajima koje nije video, a za novinara da nedokumentovano piše o događajima koje vidi. Naravno, prednost ima istoričar. Ali oči ponekad vide i ponešto od onoga što dokumenta previde.” Mihal Ramač je po strasti i umeću izuzetan novinar, pesnik, ali i istoričar, dok je svedočanstvo o Velikoj maturi stekao učeći gimnaziju u Rimu, a – sa grupom vrednih poslenika – ne tako davno završio je prvi u svetu prevod Biblije na rusinski jezik. Ovaj svoj zbornik sećanja na prohujala vremena – koji je istoveremeno i pouka o budućnosti – Ramač je ovako predstavio: „Februara 2003. bio sam u društvu Mirka Tepavca i Mirka Čanadanovića. Stariji Mirko, Beli, rekao je da u Srbiji jačaju snage pakla. Mlađi reče da je prvo trebalo prevesti na srpski nemački red vožnje, a tek potom Getea i Marksa. Susreti s takvim ljudima uveravaju čoveka da pisanje ima smisla. Ćutanje je otrov. I danas sam zapanjen kad vidim koliko se ljudi plaše slobode, slobodne misli i slobodnog izbora.“ Uvodni životopis, od ranog detinjstva do puta kroz „do kraja neispričanu priču Evrope“, kako sam kaže – sa svim radostima i iskušenjima, nadama i razočaranjima i svekolikim menama – nikako nije samo ispovest o ličnoj sudbini. Stariji („Mom pokolenju danas je 60-70”), pisac uspostavlja jedinicu mere i oni sa dužim pamćenjem prepoznaće na tih desetak stranica i sebe i naći utehu da se „sve nije događalo samo njima“, a mlađi koji još nisu doživeli prošlost, otkriće nesavršenost školskih udžbenika i nepouzdanost ideoloških aktivista. Ramač to čini nekad gotovo lirskim opisima, dok istovremeno, bez milosti i praštanja, društvo koje traga za sopstvenom dušom izvodi pred „strašni sud“. Potom se nižu priče, ništa manje vredne Mišine uspomene i lekcije. Otud, razumljivo, i naslov ove poslanice o strahu od slobode – Zov vedrih vidika. „Lakše je početi pisati nego prestati“, govorio je Gete.

Borivoj Erdeljan